Kanap

Miris jutra struji nozdrvama, dok lagani zvuk bluza osvaja čulo sluha. 

Na bijelom stočiću, satkanom od drveta, položila sam knjigu svoje omiljene autorke Luize Hej, pod nazivom ,,Život”. 

Prije nego krenem sa iščitavanjem stranica njenog unutrašnjeg univerzuma, odvojila sam par minuta da preletim pogledom iscrtane linije planina na nebeskom platnu. 

Oplemenjujući svoje vidno polje plavetnilom, igrom slučaja obratih pažnju na ambijent u kom sam se nalazila.

Stari kanap obmotan oko drvenog stalka remetio je miran tok misli.

Formiran u čvor jasno je stavljao do znanja da iako do tog trenutka neprimjetan, iz sekunde u sekundu sve više je dobijao na značaju.

Aktivirao je moje moždane ćelije i usmjerio ih u pravcu u kom su se preplitale naše niti sudbine.

Razmišljala sam o tebi, o sebi, o nama najviše.

Vezani poput tog čvora u koji sam piljila minutuma. 

Zapitah se, kako se odvezuje?

Izgleda baš komplikovano, toliko da pri samom pogledu na isti, ostavi utisak da bi svaki pokušaj njegovog odvezivanja bio beznačajan. 

Dakle ,,Vezivanje se ne preporučuje ljudima koji imaju strah od neuspijeha.”

Dohvatih telefon i sastavih poruku u kojoj je pisalo: ,,Uz osobe kao što si ti treba da dolazi upustvo za upotrebu.”

Lako ćeš ti sa mnom, još lakše bez mene- vjerujem, al’ kako ću ja bez tebe?

U sekundi se osjetih poput tog kanapa čija je jedina svrha postojanja bila- vezivanje.

Pomislih, dosta je sa strahovima od ranog jutra, obrisah poruku i odložih telefon.

Pusti sunce da sija dok ga oblak ne zakloni.

Mislima se okrenuh ka knjizi i otpočeh sa čitanjem iste.

Nijedan vez neće biti jak ako ga vežete rukama koje mirišu na strah, čvrsti su samo oni koji se vezuju prstima punim ljubavi.