Tačka

Nedostaje.

Nedostaje neko da zagrli, poljubi u čelo i kaže, ma ne mora ništa ni da kaže… Neka ćuti, samo da je prisutan. Tu, tik do mene fizički, dok se duše spajaju u jedno.

Pomislih: ,,Srećnice, ovo si toliko dugo čekala.” Osjećaj da pripadam negdje, nekom, nekad…

Glavu naslonih na njegovo rame, i piljim u jednu tačku. Tačku koja mi pred očima izgleda tako prostrano… Tu vidim njega kako se smeje, sreću na tom andjeoskom licu, vidim sebe ozarenu; spremnu da pokorim svijet dok god je on taj koji me drži za ruku. Niko nije bitan i ništa nije bitno. Samo mi, sami u mojoj tački.

Gledam i nasmijem se, pomalo tužno…

Trepnem i kao da gumicom obrišem tačku. Uzrujana pokušavam da je vratim, da je zamislim opet… Ali ne ide, nemoćna sam… Trepnem još jednom, pa iz oka kane suza; krene tiho, stidljivo da klizi niz obraz.

Mahnuh rukom i uklonih je neprimijetno.

,,Bolje je ovako”, izgovara drhtavim glasom.

“Bolje za tebe vjeruj mi, ti zaslužuješ bolje”, preko usana izlazi slovo po slovo.

,,Naći ćeš nekog ko će znati da te čuva više od mene”, priča on, a ja jedino čujem otkucaje srca kako marširaju poput vojnika koji je krenuo u pohod.

Zastanuh pa zbunjeno promrljah. ,,Kako?

Pa bili smo srećni…Tamo, eno tamo… Pogledaj, u mojoj tački… Smejao si se, a sada kažeš da odlaziš?!”

Eh, tako rado bih prislonila usne na njegove… Ali ne, ne usudjujem se.

Suzdržavam se, a rado bih poklekla i vrisnula: ,,Volim te budalo!”

Kao da bi to u ovom trenu bilo dovoljno, kao da bi odustao od svoje sulude ideje da postoji neko bolji za mene…

Al’ umjesto toga čuje se muk. ,,Važi, biće kako ti želiš”, izgovorih promuklim glasom.

Kao da me tu, baš tu u stomaku nije nešto presjeklo, kao da olovni teg nije pao na moju dušu i tim padom zaustavio vrijeme i pomutio razum…

Slutila sam, ali lakše je vjerovati u čuda.